Duda Mahaluša u epizodi… OMG, pubertet!

Foto: Mladen Sekulić

Ako nam kćerka tinejdžerka svakodnevno zagorčava život, umjesto da se radujemo predstojećim praznicima, mi zaokružujemo godinu preispitujući se u čemu smo pogriješili. A pomoći nema sem da se izjadamo… najboljoj prijateljici, naravno!

“Kad tačno prolazi taj pubertet?”, upita Gaga i sruči se na kauč. “Ne znam, mila”, rekoh i spustih šoljicu kafe pred nju. “Ne mogu”, reče. “Kafu?” “Ne, brate, ne mogu više da se borim s njom… S njenim bubicama, s njenim hirovima, promjenama raspoloženja… Kupila sam i knjigu… Znaš, jedan od onih priručnika za roditelje. Piše, pričajte s njima, budite im podrška, bla bla bla… Zašto neko lijepo ne sjedne i ne napiše šta nas stvarno čeka u pubertetu… Da znamo, brate mili, na čemu smo!” “Pa na čemu smo?”, upitah. “Ti još nisi ni na čemu”, reče Gaga i srknu kafu. “Tebi je najveći problem to što ti dijete kući donese trojku iz biologije, ili mače koje nađe na ulici. Meni ova moja donosi neke mutante s alkama u nosu i probušenim arkadama. Uživaj dok možeš, Dudili. Uživaj dok možeš”, ponovi i uzdahnu.

Tek će boljeti

“Ne znaš ti kako je meni. Jednog dana imaš normalno, zdravo, pravo dijete, a već sljedećeg pretvori se u stvorenje iz horor filma. Kad čujem ove mame kako se s mukom prisjećaju porođaja, kad kažu – boljelo. Ama sunce moje, nije to ništa kako će tek boljeti. Čekaj samo da poraste – boljeće te i duša i srce i glava i sve. Mene je ovaj njen pubertet ʻamputirao’. Pola me nema. U poređenju s tim, onih sedam kopči s porođaja čisto su golicanje. Majke mi moje. Sjećam se kad mi ju je babica donijela i onako spustila na krevet pa kaže ʻmajka, čestitam, dobili ste djevojčicu’. Šta reče– majka čestitam? Tad je trebalo da mi sve lijepo ispriča, da me na vrijeme pripremi. Da mi kaže ʻmajka, čestitam – za nekih dvanaest do trinaest godina vaš će se život okrenuti naglavačke. Nećete biti sasvim sigurni šta se dešava, ali znate – postoje znaci, simptomi…’ Zašto to ne kažu, nego te uče kako se pravilno povija beba?”

Kad hormoni podivljaju…

Zašto ne kažu da će porasti preko noći. Izdužiće se. Udebljaće se. Jednog dana ćeš sklanjati hranu od nje, iako će biti i onih kad ćeš je moliti da pojede bar tanjir supe, bistre. Hormoni će podivljati, i to ne u prenesenom značenju. Njena koža će poprimiti drugačiji miris. Njena soba takođe. Stolica na kojoj je do juče učila pretvoriće se u mjesto za odlaganje odjeće. Jako mnogo odjeće. Dok se ne prevrne od tereta. U njenoj sobi, pronalazićeš svakojake predmete. Celofan od cigareta (naravno da će reći da nisu njene), prazne kesice čipsa (čips jede, a supu neće!), prazne kesice nes kafe i onih smrdljivih nudli s ukusom i mirisom prljavih čarapa (šta li vide u tome?!). Koristiće tvoju šminku bez pitanja, oblačiće tvoje stvari bez dozvole, svoje džempere viđaćeš i na njenim drugaricama, brijaće noge tvojim žiletom, a u kupatilu ostavljati gadosti koje ne smijem ni da pomenem. Kupaće se u prosjeku tri puta dnevno u trajanju između sat do dva, a nikada, ali nikada neće staviti mokar peškir da se suši. Njene stvari nalazićeš svuda po kući i uzalud ćeš se truditi da je održiš u koliko-toliko normalnom stanju. Neće imati osjećaj za red i komotno će preskakati preko svih sedamnaest pari patika u predsoblju. Zaboraviće da baci đubre, čak iako je lijepo zamoliš. Neće ukloniti mrve za sobom, čak ni ako ti od toga život zavisi. Tvoju novu teflonsku tavu izgrebaće viljuškom. Bježaće s časova. Crvenićeš na roditeljskom. Gledaće te bijelo dok govoriš o važnosti škole, obrazovanja, čitanja knjiga… Gledaće te bijelo dok govoriš o bilo čemu. Obraćaće ti se samo i isključivo kada joj nešto treba. Novac, nova torba, jakna, maskara, karta za bioskop…

Brecaće se na svaku riječ…

Izgubiće tvoju najdražu narukvicu, onu pozlaćenu koju si dobila na poklon kada si diplomirala. Zakleće se u sve da je nije ni pipnula i da, naravno, nema pojma o čemu pričaš. Jednog trenutka biće hiperpopularna, već sljedećeg će ležati u mraku, u pozi fetusa i ubijeđena da je niko ne voli. Ti pogotovo. Jer da je voliš, ne bi je rodila tako visoku, nisku, debelu, mršavu, nosatu, klempavu, bubuljičavu… Brecaće se na svaku tvoju riječ, pogled, a naročito dodir. Postaće alergična na zagrljaje, poljupce i bilo kakve izlive nježnosti, pogotovo u javnosti. Na ulici će se praviti da te ne poznaje, a onda će se uveče uvući u tvoj krevet i tražiti da je češkaš dok ne zaspi. Naučiće da vozi auto za pet minuta, ali nikada neće ukapirati kako se uključuje mašina za veš ili usisivač. Proći će godine prije nego ti kaže ʻpusti, mama, ja ću to’. Potrudiće se da ti upropasti mnoge lijepe momente u životu. Rođendane i godišnjice. Histerisaće za svaku sitnicu. Pitaćeš se da li je normalna. Pitaćeš se da li si ti normalna. Tvoje najobičnije ʻdobro jutro’ biće u stanju da je iznervira do suza. Postaće šampion u kolutanju očima. Ostajaće pet minuta duže napolju samo da ti dokaže da može. Isključiće telefon baš u vrijeme kada se dogovorite da ćeš je zvati. Lagaće da spava kod drugarice, i ti ćeš znati da laže a opet ćeš ćutati i moliti boga da se ujutro pojavi na vratima živa i zdrava. Biće u stanju da od tebe napravi najsretniju osobu na svijetu. I najnesretniju. I sve to u roku od nekoliko minuta. Njeno odrastanje biće nalik na vožnju rolerkousterom. Bićeš ponosna. I biće te stid. Pitaćeš se na koga je. Pitaćeš se da li su je možda zamijenili u porodilištu. Nervne slomove doživljavaćeš na dnevnom nivou. Naročito ujutro. Naročito uveče. Naročito pred izlazak. Oplakaće sve što se oplakati može. Početak školske godine. Kraj školske godine. Maturu. Bivšeg dječka. Budućeg dječka. Bilo kog dječka. Rijetko će zaista pričati s tobom, a i kada bude ispuštala zvuke nalik na riječi – mumlaće u skraćenicama koje nećeš razumjeti. OMG, ukucavaćeš na Google. Sasuće drvlje i kamenje na tebe jer si okačila njenu sliku na svoj fejs, a da je prethodno nisi pitala. Blokiraće te zbog toga. Nakon pet minuta poslaće ti ponovo zahtjev za prijateljstvo. Ako prihvatiš, moraćeš da se uzdržiš od lajkovanja, komentarisanja, tagovanja i naravno postavljanja bilo kakvih dokaza koji bi njenih četiri i po hiljade folovera uputili na to da ste u bilo kakvom srodstvu. Ukoliko prekršiš bilo šta od navedenog, završićeš na blok-listi ponovo. Imaćeš pravo da ćutiš. U suprotnom – sve što kažeš, može i biće iskorišteno protiv tebe.

A tebe će dovesti do psihijatra…

“Nisam znala da ću sa četrdeset dvije sjediti na kauču kod psihijatra i pitati se gdje sam pogriješila. Znaš li ti, moja Dudo, da sam dala pedeset evra za sat vremena razgovora, da bi mi na kraju žena rekla kako je sve to normalno… Pe-de-set evra”, ponovi Gaga. “Nije normalno”, rekoh. “Pa znam da nije. Tolike pare za sat…” “Ne mislim na to”, prekidoh je. “Nije normalno to što kod mene isto imaš udoban kauč, slušam te već dva sata, skuvala sam ti kafu, sjedim preko puta tebe i klimam glavom na sve što kažeš, a ti ideš kod tamo neke… Ko ti je drugarica cijeli život? Ko te zna najbolje? Mislim, Dragana, stvarno ću te skinuti sa frend-liste ako nastaviš tako. Pedeset evra za sat vremena. OMG! Ništa drugo nego OMG!