Kakve su tvoje… gaćice?

Kad danas nisam umrla od stida, nikad neću”, jadala sam se Gagi. ”Dođem ja na posao, kad tamo – one moje žene skupile se u ćošku i sve se kikoću. Hahaha… pihihi… ’Šta radite to, vještice jedne?’ ’Gledamo kakve koja ima.’ Ja u čudu. ’Kakve koja ima – ŠTA?’ ’Pa, gaćice’, kažu. ’Biramo čije su najljepše.’ ’Što?’ ’Pa eto tako, došlo nam.’ Elem, jedna je imala crne čipkane, druga bijele tangice, treća neke svilene… ’A ti, Dudo?’, pitaju me. A ja u zemlju da propadnem. ’Ja žurim’, kažem. Uzmem neku fasciklu sa stola pa brže-bolje preko vrata.”

”Što?” ”Kako što? Kako da im pokažem ove moje? Čime ja da im se pohvalim? Bijelim pamučnim gaćama?! Da su bar obične, nego na njima piše srijeda. Bolje da sam se zatekla dibidus bez gaća nego da me vide u srijedi. Sramota. ”Jeste vala”, složi se Gaga. ”I kako ponedjeljkom smiješ da nosiš srijedu?” ”Pa nemam ponedjeljak, negdje mi se zagubio.”

Čari pamučne galanterije

”Grozno”, reče Gaga. ”Mene je mama učila da uvijek moram imati čist veš. Znaš li zbog čega? ’Ne daj bože, Gaga, da ti pozli u školi ili ti se nešto desi na ulici, da dođe hitna pomoć pa da te skinu, šta bi pomislili? Kćerka doktorice, a ima prljavu potkošulju?! Zar da me obrukaš pred kolegama, dijete?!’” ”Kakav crnjak”, zgrozih se. ”Jeste, ali ja i dan-danas vodim računa o tome. Ne mogu da izađem iz kuće dok ne provjerim da li je sve kako treba. Nema šanse da ih obučem ako je lastiš popustio ili se odšio porub. Čitav arsenal nosim sa sobom, rezervni par, vlažne maramice, stik… Mislim, nikad ne znaš kad može da te udari autobus.” ”Stvarno, Gago, kada smo prestale da vodimo računa o tome? Kada je prestalo da nas brine to kako izgledamo ’tamo ispod’?” ”Pa ne znam”, reče Gaga. ”Kad sam živjela sama, i te kako sam vodila računa. Kada sam izlazila, muvala se, i tad sam vodila računa. Valjda, kad smo se udale, pa malo poslije toga. Ne znam ni ja.” ”Ja znam”, rekoh. ”Prestale smo onog časa kada su šanse da se svučemo van sopstvene spavaće sobe svedene na statističku grešku.” Gaga se zamisli. ”Ne sjećam se kad sam se posljednji put skinula van kuće.” ”Ni ja.” ”U teretani?” ”Da, ali to se ne računa, tamo su kabine, niko me ne gleda.” ”Presvukla sam hulahopke jednom na poslu. A i tad sam gledala da neko ne naiđe…” Pokušavam, ali ne mogu da se sjetim momenta kada sam svoje crne tange skrajnula u donju fioku i prepustila se čarima pamučne galanterije. U kojem sam to sudbonosnom trenutku pristala na pakovanje od po pet jednobojnih i prestala da budem seksi. Biće da je to bilo jako, jako davno…

Od lažigaća do bez gaća

Nikad nisam imala sreće s tim stvarima. U vrtiću me nisu ni pitali kakve mi se sviđaju. Mami je jedino bilo bitno da su čiste, s pouzdanim lastišom i da mogu da se otkuhavaju na devedeset. U osnovnoj školi sam već počela da biram, jer sam na fizičkom viđala i drugačije modele i dezene, pa sam tražila da mi kupe one u raznim bojama i s likovima iz Diznijevih crtića. U srednjoj školi sam ih uveliko kupovala sama, onako krišom, od džeparca. Sjećam se kako se jadna mama zgražavala kad bi vadila moje tange iz mašine za veš. Okretala bi ih, nagađala koja je prednja a koja zadnja strana i čudila se kako neko normalan uopšte može da funkcioniše u tome. ”Opet nosiš one svoje lažigaće”, rekla bi strogo. ”A sutra, kad prehladiš bešiku, nemoj meni da se žališ.” Jednom nam je, tako, baba došla u goste, pa je i ona, nekim čudom, nabasala na štrik s vešom, a na štriku, šta bi drugo – opet moje tange. ”Kakva je ovo maramica”, pitala je moja baba, tada već s kataraktom u poodmakloj fazi. ”Nije to, bako, maramica, to su tange.” ”Šta su ti to tange, sine?” ”Gaće, baba!” ”Čije?” ”Dunjine”, slagah. ”Moje Dunje?” ”Tvoje Dunje, a moje majke.” Baba ih uze pa stade da zagleda.”Bože me sačuvaj”, reče i prekrsti se. ”Ako su ovo gaće, tu nisu čista posla.” ”A kakve si ti nosila, baba, mislim, kad si bila mlada i to?”, upitah. ”Ma, idiii”, ciknu baba i odmahnu rukom. ”Kakve, kakve, reci mi…”, navaljivala sam. ”U moje vrijeme toga nije bilo”, priznade na kraju. ”Vezivale smo šta smo stigle, snalazile se kako smo znale i umjele. Prve sam obukla kad sam se udala, duge do koljena, kupio mi ih deda u varoši. Tvoj deda je bio gospodin čovjek, znaš!”

Nema više domaćinki!

”Gago, riješila sam, sve ću ih pobacati. I utorak, i srijedu, i sve… Nijedne neću da ostavim, ni za nedajbože, ni za ove ni za one dane. Tek kad ne budem imala nijedne, moraću da kupim neke onako baš lijepe, prave. U stvari, Emir će morati da mi ih kupi, kako god zna. Ili da ih kupi ili da idem bez njih. Pa neka vidi šta će. Da je pravi muž, da je gospodin čovjek, ne bi dozvolio da mu žena nosi takav bofl. Tamo gdje drugim ženama piše Prada meni da bude Srijeda! E pa neće moći! Dosta je Duda šetala domaćinke.” ”Emire”, pitala sam ga konačno, ”kakav se tebi veš sviđa?” ”Aaaa?” Pogledao me je blijedo. ”Preformulisaću pitanje – u kakvom vešu ti se ja sviđam, u kakvom izdanju bi volio da me vidiš? Crnom, bijelom, pamučnom, plitkom, dubokom, svilenom, čipkanom, satenskom, kožnom…” (Okej, nisam mislila ozbiljno za ovaj kožni!) ”Pa ne znam”, rekao je, ”meni je svejedno”. ”Kako ti može biti svejedno u čemu sam? Zar ti baš ništa ne znači ako znaš da trenutno nosim neki vrcavi komadić svile ili tako to?” ”Meni je, Dudo, stvarno svejedno”, ponovo će on. ”Ih, kakav si, meni je svejedno, meni je svejedno. Kako meni nije svejedno u čemu si ti? Ja, eto, najviše volim one tvoje crne bokserice sa žutim smajlićima.” Emir se kiselo nasmija. ”Dudo, ja nemam crne bokserice sa žutim smajlićima.” ”Čuj nemaš? Pa valjda ja znam šta imaš i šta nemaš. Ja sam ti žena, vjeruj mi.”

Lijepe, skupe i prijeko potrebne

Nije mi kupio ništa, ni tog ni narednog dana. Priznajem da sam se potajno nadala da će me zateći poklon s crvenom mašnicom kada se vratim kući, ali nije. Moj muž očigledno nema žicu za to. (Posljednja stvar koju mi je kupio bilo je električno kuhalo za vodu!) U redu, pomislila sam. Ako nećeš ti, ja ću. Pokupila sam se i zaredala po radnjama. Poslije tri para crnih, čipkanih – prestala sam da osjećam grižu savjesti. Lijepe su, skupe su i prijeko su mi potrebne. Nema veze što niko ne vidi, ja se osjećam bolje kad znam da ih nosim. A i ako me ikada udari taj autobus, barem neću morati da crvenim na urgentnom. Potom sam se zarovila u njegovu fioku. Bilo je tu svega. Crnih sa smajlićima (pa neka sad kaže da nisu njegove?!), bijelih na pruge, ljetnih, zimskih, dugih, kratkih, ali ništa naročito, ništa specijalno. Jadni moj muž, pomislila sam. Njemu stvarno jeste svejedno. (To je siguran znak da te ne vara, rekla bi Gaga!) ”Kuda ćeš?”, pitao je. ”Šta te briga, idem”, rekla sam. ”Ako već ti nisi gospodin čovjek, ja jesam. I ako te baš zanima, idem u varoš.”