Muzika razdvaja ljude

Nova grozna teorija u mojoj produkciji…

Ljudi, u principu, slušaju lošu muziku. Ljudi, u principu, vole sve loše. Gledaju glupe filmove i čitaju grozne knjige za glupe ali zadržimo se ovaj put samo na muzici jer meni ona puno znači. Ja sam zadrt po tom pitanju i da bi sa mnom neko imao prijateljski i bilo kakav drugi prisniji odnos, a sluša lošu muziku, mora da ima nevjerovatne druge talente i divne osobine.

Nakon dvije decenije zakeranja na temu muzičkog ukusa došao sam do zaključka da žene imaju gori muzički ukus od muškaraca. Naravno, definicija lošeg muzičkog ukusa je sljedeća: onaj muzički ukus koji se makar 75% ne poklapa sa mojim muzičkim ukusom jeste loš muzički ukus. I odmah da kažem da ja ne slušam norveški black metal pa da se žensko nerazumijevanje toga može pripisati pukoj razlici u senzibilitetu polova. A i lično sam jednom dijelio kupe u vozu sa odličnom ribom koja je slušala black metal!

Žene se, za početak, uopšte ne pale na muziku kao muškarci. Muškarci su mnogo veći zaluđenici svega pa i muzike. To žene koje poklanjuju ludački veliku pažnju muzici odmah penje visoko na mojim listama.

Recimo; „Da li si znao da su Elvis Costellovi Attractionsi kasnije se ponovo pojavili kao Huey Lewis And The News i postigli uspjeh?“ je rečenica od koje bi mi svaka cura automatski postala ljepša, oblija i plavlja. Naravno, takvu rečenicu sam čuo samo od mojih ko-paćenika muškog pola. Od žena čujem uglavnom: „Paaaaa… Mogu da slušam sve što je dobro.“

Zaista? Nevjerovatno! Ja, sasvim suprotno, slušam samo loše. Baš mi je drago da postoje i skroz drugačiji od mene. A šta je dobro? Bilo šta što se do povraćanja vrti na radiju i na prebijenim ostacima MTV-a?

Ponekad se desi da me neka prijatno iznenadi nečim. Recimo, upiškim se od sreće ako zna nekoliko pjesama od Springsteena, mogu i one najizvikanije. Eto, čak mi i to djeluje kao nečija izuzetna posvećenost istraživanju muzike nakon života provedenog među fanovima Đibonija i Vlade Georgijeva, da ne idem sad dublje… Ili pliće. Ne znam ni sam.

A znate šta mi ostavlja nadu u toj Pandorinoj muzičkoj kutiji? Činjenica da, kad u kolima pustim moju plejlistu, jako često čujem: Ej, ovo je super! Snimićeš (prebacićeš mi na fleš – kako se to danas kaže) mi to.