Daj griz, pliz…

Ne mogu više zinuti – rekla sam i odmaknula tanjir. Mama uvijek zna kako da me upropasti. Od ponedjeljka do subote gladujem, i onda me ona jednim najobičnijim nedjeljnim ručkom dokrajči. Rekoh li to – najobičnijim…? Možda u njenoj galaksiji. Kod nas se tako ne kuha ni za Novu godinu.

Predjelo, supa, glavno jelo, pita i na kraju torta. Ja ne mogu, odmahujem. Ja mogu, kaže Vlado. Svaka čast, zete, ne znam gdje ti stane, primjećuje tata. Ne znam ni ja, kažem. On sigurno ima neku životinjicu tamo unutra kad može toliko jesti a da se ne udeblja. Ja ću samo jedan griz, iz tvog tanjira, mogu…?

Ah, žene, kaže moj muž. Stalno kukaju kako su debele. Jede kao ptica otkad je znam. “Puknuću, koliko sam se najela, oh, moj jadan stomak, tri dana neću ništa okusiti… Slušam to godinama”, kaže i počne me oponašati kako popuštam remen i uvlačim stomak. “Izdrži još malo…”, dobaci moja mama. “Kad dođe u moje godine, neće više toliko paziti. Starost ima i svojih prednosti, zete. Ja sam se spasila. Konačno više ne moram misliti što ću sutra nositi na posao i hoću li moći ući u staru suknju. Sve mi je dozvoljeno. Živjela sloboda! Da sam znala da je tako dobro, tražila bih prijevremenu penziju”.

Kakva ćeš ti biti u njenim godinama, upita me Vlado dok smo se gnijezdili na kauču. Kakva…? Nemam pojma. Ne znam uopše hoću li doživjeti njene godine. Vlado zakoluta očima. Nisam pesimista, samo kažem. Vidiš kakvo je vrijeme. Danas jesi, sutra nisi. Uostalom, ja nikad neću ostarjeti. Ne kao moja mama, ne kao tvoja mama, ne kao cijela ta generacija… Ja ću, ako ikad baš i budem morala ostarjeti – starjeti dostojanstveno. Niko ne stari dostojanstveno, primijeti Vlado. Svi tako kažu, i svi žele, ali na kraju te dočeka ono čega se najviše bojiš.

Čega se ti bojiš, upitam ga. Ne znam, da će me strefiti šlog i da ću se jednog jutra probuditi oduzet, i da neću moći ustati iz kreveta. Da neću moći sam ni do WC-a. Da ćeš me ti morati hraniti, i to onim svojim bljutavim kašama od heljde i bundeve. Najviše se bojim toga da mi jedino mozak ostane zdrav, a sve drugo otkaže.

Kaša od heljde nije najgora. Ja se bojim Alzheimera, kažem. Bojim se da ću se jednog jutra probuditi kraj tebe i da te neću prepoznati. Ili da ću krenuti na pijacu i neću se znati vratiti, pa ćete lijepiti moje slike po stupovima i nuditi silne novce za bilo kakvu informaciju…

Ili da ću konačno imati dovoljno vremena za sve one stvari, za čitanje, pisanje, filmove… A čemu čitanje ako sutradan zaboravim što sam pročitala? Zamisli kako je to strašno… Usred rečenice, zaboraviš što si htio reći. Sjećaš se Buđenja s De Nirom? E, toga me strah… Da će mi jednog dana ovo malo sivih ćelija otkazati poslušnost. Opet si gledala Notebook, primijeti moj muž. Nisam. Jesi. Jesi, znam te.

Nadam se da neću biti kao ona, pomislih dok sam posmatrala moju majku kako gotovo živčano uklanja ostatke hrane s tanjira. A što ako je to nasljedno…? Kao što sam od nje naslijedila proširene vene, plave oči i sklonost ka štrudli od jabuka, možda će i ova histerična pedanterija isplivati s godinama…?

Možda ću se samo tako jednog dana probuditi i početi brisati i čistiti sve što mi padne šaka…? Je li to starost? Kad počneš raditi sve ono što si nekoć mrzio…?

Kad sam bila mala, pitala sam se kako to mama i tata mogu gledati Dnevnik? I zašto se u pola osam sve stišava, i cijeli svijet utihne, jer oni, zaboga, gledaju Dnevnik? Vijesti su, za mene tada, bila potpuna nepoznanica, dosadna stvar. I nikako mi nije išlo u glavu kako mogu piti vino, jesti luk i hladetinu. Pih, hladetina. Ne bi’ okusila hladetinu taman da skapavam od gladi. Nikad, ni za milion godina. Sve dok…

Mislim da mi se oduzela desna strana, kaže Vlado dok smo, to veče, ležali u krevetu. Molim…? Boli me nešto tu, žiga, počne nabrajati. Džaba mi pričaš, ja uopše ne znam ko si ti. Je l’ se mi znamo odnekud, upitam. Dodajte mi taj daljinski, molim vas. Bih, rado, ali kao što rekoh, potpuno sam oduzet. Spavaj onda, rekoh. Da gasim svjetlo? Nemoj. Što…? Pa, mislio sam pogledati vijesti…