Duda, drago mi je…

Foto: Mladen Sekulić

I, na kraju, kako ste se proveli, pita me Goga. Jeste li išli negdje? Ako ćemo iskreno – nikako smo se proveli – eto kako. Sreća moja pa nisam spajala dane, nego sam se u jednom trenutku morala vratiti na posao. Poludjela bih kod kuće, totalno. Nisam više za to sve. Sjedi, jedi, sjedi, jedi… Jedva sam ušla u one farmerice. Skupile su se, tješila me Goga. Kako i ne bi, kad ih pereš na devedeset. Ja bih sebe iskuhala na licu mjesta da znam da ću se smanjiti, bar malo.

Inače, praznici su divna prilika da upoznaš svoju porodicu. Ne širu, ne rođake koje nisi vidjela šesnaest godina, nego one najuže, najbliže, muža, dijete, tako to. Ne viđamo se baš često, pa mi jednostavno dođe da mu kažem – ‘’Jao, Vlado, tako si se promijenio od prošle godine, nekako si ozbiljniji, stariji. A ti Beba, ooooo, pa ti si sad već velika djevojčica… Kako – ko sam ja…? Ne, ne, nisam ja nikakva teta, ja sam ti mama, dušo.’’

Prvo sam se veselila što ćemo biti zajedno. I sve sam isplanirala – danas ćemo ovo, sutra ćemo ono… Aha. A imala sam sjajne ideje. Fenomenalne. Vlado, idemo prošetati. Zašto si takav, hajdemo bar krug oko zgrade. Neće. Hajde onda da radimo nešto što nikada nismo radili. Šta…? Pa nemam pojma, smisli ti nešto. Mislim, kako da ti kažem, malo mi je zlo od Naši i vaši, znaš…? Ima toliko stvari za koje nikada nemamo vremena, a evo, sad imamo tri dana – zašto ne pokušamo…? Tri dana, toliko nismo imali – ne pamtim otkad.

Možemo igrati Angry Birds, možemo pustiti onaj CD italijanskog, pa bon giorno – ti, come stai – ja, naučimo riječ, dvije – šta nas košta…? Možemo na izlet… Dobro, znam, ne voliš šetati. Ali vidi kako je lijepo vrijeme, odavno nismo imali proljeće usred zime.

Možemo i knjige čitati. Ili neke novine. Čitaš ti pa mi poslije ispričaš šta si pročitao. Znam da nije književno veče, al’ zašto da ne? Možemo sjesti u auto i odvest se do nekog lijepog mjesta. Na krempite – mmmm, da poližeš prste. A kod mojih? Tvojih? Bilo kojih…? Nećeš ni to…? Pa ima li nešto, zaboga miloga, što nas dvoje možemo raditi zajedno u ova dva dana? Mislim, osim da se posvađamo na mrtvo ime?

Nema – jadala sam se Gogi. Postao je najobičniji dosadnjaković. Pa će mi poslije reći kako nemam vremena za njega. Nemam. Tačno je. Kad sam ja imala vremena, ti se nisi skidao s računara. Da, trebalo se čestitati svim petsto sedamdeset trojici prijatelja s Fejsa, prokomentarisati sve te silne statuse, ‘lajkovati’, podijeliti… Nije tebi lako, da…

Ma, da smo bar sjeli i jeli zajedno u ova tri dana, nego ni to… Sve nešto udvoje-utroje. A i to kad mi sjedne za stol, a mobitel stavi odmah uz tanjir, da mu bude nadohvat ruke, šta li već…? Da se mene pita – zakonom bih zabranila mobitele uz ručak, pa nije to predjelo pa da mora biti na stolu. Nepristojno je.

Nedostaju mi ti zajednički obroci, ti čudesni mali obredi gledanja oči u oči preko stola, zveckanje čaša, neobavezno čavrljanje… Nekad smo svi zajedno išli na pijacu, dogovarali se šta ćemo spremati za ručak. Sjeckali smo povrće zajedno. Gdje je to nestalo…? Nije da brojim, ali pojeo je tanjir supe, dvije šnicle, tri kuhana krompira i krempitu za sedam i po minuta. Mislila sam – zadaviće se. Molim…? – zgranula se Goga. Pravila si krempite a nisi zvala…?! Dobro, dobro, mislim da mi je ostao jedan komadić.
Ih, kaže Goga. Pretrgnula si se. I ovo je tebi krempita…? Ovo je krempitica. Ma, ja manju krempitu nisam u svom životu vidjela. Da nisi i nju ubacila na devedeset…?