Duda Mahaluša u epizodi… Briga velika kao sedam Amerika

Foto: Mladen Sekulić

Gaga je neutješna jer Mrvica napušta roditeljski dom, iako samo na tri mjeseca, i neće nikud daleko, samo na sat vremena avionom… Duda je tješi, ali ni ona nije daleko od toga kad će morati da brine iste brige

“Moja Dudo, pa kao da sam je juče donijela iz porodilišta”, šmrckala je Gaga klečeći pored otvorenog kofera. “A vidi sad… pakuje se… ide…” “Pusti, Dragana”, prekidoh je. “Šta si mislila da će ti se cio život držati za skute…” “Nijesam”, reče Gaga i izduva nos. “Nijesam. Ali nijesam vjerovala ni da će ovako rano otići, napustiti me.” “Ej, ne ide preko svijeta”, rekoh. “I ne napušta te. Ide na tri mjeseca na more i vratiće se na jesen, je li tako?” “Jeste”, reče Gaga, “ali opet… znaš li ti gdje je to more…” “Ne, eto ti znaš. Sat vremena leta avionom.” “Ne pominji mi avion”, skoči Gaga. “O tome tek ne smijem ni da mislim… Prvi put se odvaja, pa mogla je i nekim autobusom ili vozom ići, a ona taman kao da želi da što prije pobjegne od nas, kao da smo najgori na svijetu… I vidi – ne umije ni da se spakuje… Šest ovih majičica na bretele i ništa dugih rukava, ama baš ništa… A patika nagurala, šest pari i sedme eno se suše… Pitam je jesi spakovala zdravstvenu, kaže ‘nisam, šta će mi…’ Je li to odrasla, zrela osoba, ajd sad? Je li to osoba koja je sposobna da se sama o sebi brine?” reče Gaga i zaozbilje se zaplaka.

“De, de, pa nije smak svijeta, Gagili”, rekoh i sjedoh pored nje. “Djeca rastu, nema tu šta. Djeca moraju da lete kad-tad. Ne bi valjalo ni da ostane pored tebe.” “Ne bi”, složi se Gaga. Al’ nekako mi to sve rano, Dudo, ba… Pa kao da je juče prohodala… Kako to tako proleti? Misliš – ima vremena, neka je, još je mala… Ma, samo kad se sjetim – nijesmo mogli, Bogdan i ja, dvije noći da sastavimo sami u krevetu. Zaspi u svojoj sobi, kad samo vidiš – eto je u neko doba, uvali se između nas i kaže ‘mama, plašim se mraka’. A onda prestanu da se plaše. Počnu da izlaze u grad, u pravi grad, ne ono kao prije, u školsko – mogla sam da je viknem s terase. Pa ja kažem – dođi do ponoći, a nje nema, pa nema, pa nema… do jedan ili pola dva. Ja da orogatim, a ona se cereka s vrata, veli ‘luda ženo, što ne spavaš'… Kako da spavam? Majka nikad ne spava. Pa onda, kaže prespavaće kod drugarice. Koje drugarice? Ja više ne poznajem njene drugarice? Nekad se znalo – možeš da prespavaš ako se roditelji poznaju, ako znaš ko su, šta su, gdje rade… A ovo sad, samo se preko fejsa viđaju. Nit’ ona koga dovodi, nit’ kuda ide… Ne daj bože nešto da se desi, ne bih znala ni gdje da je tražim… I otkud ja znam kod koga ona ide dolje na to more? Šta ako je neka prevara?”

“Nije prevara”, rekoh. “Sto puta smo provjerile. To je kulturna priča, to tamo. Ne brini. Mora da se osamostali. Da vidi i ona kako je kad nema mame da skuha, da opere, da opegla, da probudi ujutro i pokrije uveče. Mora da vidi, da osjeti sama, i kako se ta para zarađuje… najlakše je kad tata i mama daju… Velika je već, a ionako nema šta da radi preko ljeta na faksu. Je l’ dala uslov?” “Jeste.” “Je l’ rekla da neće da se smara cijelo ljeto ovdje?” “Jeste.” “Jesi joj rekla da se snađe? Jesi. Je l’ se snašla?” “Jeste”, preduhitri me Gaga. “Jesam joj rekla da se snađe, al’ to je bilo u afektu. Nisam stvarno mislila.” “Kad nisi stvarno mislila, a što joj onda, molim te, kupi i avionsku kartu?” “Ne znam”, reče Gaga. “Sve sam mislila predomisliće se. A obećala sam. Ako daš uslov, rekla sam, kupiću ti kartu. Ko ga je znao da će stvarno da izgura te ispite…” “Šta je tu je”, rekoh. “Da je spriječiš – ne možeš. Nije više ono vrijeme kao nekad. Ona je s dvadeset – svoj čovjek. Ne možeš je vezati za radijator.” “Misliš?”, upita Gaga. “Znam. I prestani da mi cmizdriš tu, pa šta bi da ti ide u vojsku?” “Ne znam”, reče Gaga. “Stvarno ne znam kako te majke prežive vojsku… I šta rade one što im djeca odu preko okeana… Ova moja ide takoreći tu, a ja već brinem, kao da ide u sedam Amerika… “I vidi ovo… ovo je šorts? Pa ovo samo što se ne prekine… Ovo nije bilo u naše vrijeme, Dudo, je l’ da da nije? Pošten svijet u ovom nije ni spavao a kamoli hodao po ulici…”

“E, moja Gago, štošta nije bilo u naše vrijeme. Prvi put sam prespavala kod drugarice u drugom srednje. I to stvarno prespavala kod drugarice – nije mi služila kao paravan dok landram cijelu noć kojekuda. Moja Milanka lijepo pozvala njenu mamu – da provjeri jesmo li tu, šta smo večerale, jesam li oprala zube, sve onako redom. Čik sad pozovi neku mamu! Odmah te tuže za povredu ličnosti. I sve i da hoćeš – da im zabraniš, ne možeš ništa. Ne samo Mrvici, nego cijeloj toj generaciji od dvijehiljadite naovamo. To se rađa suvereno. Pa pogledaj je samo, ja bih platila da mogu – za samo djelić tog njenog samopouzdanja, a oni – njima je to zapisano u de-en-ka – rađaju se s tim hromozomom, šta li… Ono što žele, to i mogu. I ne pristaju na manje. Njima život nije utješna nagrada. S njima nema kompromisa. Hoće sve i hoće sad. Ne libe se prečica. Ne vole da čekaju. I zato idu. Što prije, što dalje.“

“Neka”, uzdahnu Gaga. “Samo neka idu, u pravu si. Neka ide. Neka vidi da nije ovo ovdje najgore. Rekla mi je da je tiranišem, da se guši, da ne može više da sluša moje pridike… Pa dobro, mislim se, ako ne možeš – ne moraš. A nisam ja najgora majka, Dudo. Nisam.” “Nisi.” “Stvarno to misliš il’ ti to samo ‘nako?” “Stvarno mislim. Ti si divna i posvećena majka. Smaraš, to stoji. Ali to nam je u opisu posla. Moramo, ko će – ako nećemo mi. A Mrvica nije zlopamtilo, zaboraviće. I nas su naše smarale, pa smo zaboravile.”

“Samo da mi se ne uda tamo”, reče Gaga. Da je ne smota neki preplanuli Dalmatiner, šta ćemo onda…” “Koga, Mrvicu? Pa nije poludjela, šta ti je. Nisu oni u tom fazonu, ne boj se… Ona tek počinje da živi, zašto bi se udavala s dvadeset, zaboga? To je samo u naše vrijeme bilo eto tako – romantično. Sad niko ne ide sa žurke u deset ako može da ostane do ujutro. Mislim, razumiješ šta hoću da kažem…” Gaga klimnu glavom. “Ma kakva udaja, u pravu si. Ko bi s njom na kraj izašao… Naučila je ta da sve bude po njenom. To niko, moja Dudo, neće trpjeti, sem majke rođene… A šta ću ako joj prođu godine, a ne nađe nikoga?” “Kakve godine, Dragana?! Pusti dijete da živi, pa ćemo poslije misliti o tome. Brineš bez potrebe.” “Misliš?” “Mislim.” “Stvarno to misliš il’ ti to samo ‘nako?” “Stvarno to mislim”, rekoh i stadoh da rondam po torbi. “Ček’ da vidim šta ovo moje dijete hoće. Otkako sam joj dopunila kredit, zove me po sto puta na dan. Molim, Bebo? Nisam još… Pakuje se… Kaži… Možeš da me pitaš… Evo, slušam… Ne… ne možeš… Nemoj da me moliš… Ne zanima me šta je tata rekao, ja kažem da ne možeš… Zato što ne možeš… Zato… I “zato” je odgovor… Ne mogu sad da pričam… Zato što ne mogu. Doći ću kući pa ćemo pričati.” “Šta hoće?”, upita Gaga. “Šta ‘šta hoće'… Gospojica bi da spava kod drugarice! Nit znam ko je drugarica, ni gdje živi, ništa… A nisam ja najgora majka, Gago. Nisam.” “Nisi.” “Stvarno to misliš il’ ti to meni samo ‘nako?”