Piši k'o nekad – dva, tri reda…

Foto: Mladen Sekulić

Ima li ga tamo, pita me baka. Nema, bako, ko zna gdje si ti to strpala… Pogledaj još jednom, bio je tu. Kada…? Prošle godine. Prošle go…? Mislim, bako, stvarno – godinu dana nisi mjerila pritisak?! Nisam, nije mi trebalo. A sad ti treba? Treba mi. Što, nisi dobro? Dobro sam, nego imam u toj torbici od pritiska kutiju aspirina, pa da mi ne propadne.

I tako ja se penjem na stolicu, u polulebdećem položaju, baka me kao čuva da ne padnem, ne zna se ko se za koga tu više pridržava, ja za ormar il’ baka za mene, bojim se, stropoštaću se odozgora, ravno na baku, pašće joj odmah pritisak…

Idi ti, nano, pristavi nam kafu, a ja ću ovdje još potražiti – kažem joj. Možeš li sama?, pita me. Da. Sigurno? Sigurno. Krajnje nevoljno odlazi u kuhinju dok ja nastavljam preturati. Gurnem ruku duboko i među nekom starom posteljinom napipam nešto. Šuškavo. Hartijasto. Eto gdje baka drži lovu, pomislim. Izvučem – vidim – omotnica. I to poveća. I miriše. Na dječji sapun i lavandu. Otvorim, i imam šta da vidim. Pismo. Ljubavno. Za moju mamu. Ni manje ni više nego za moju mamu.

Sram te bilo, rekla je Goga. Takve se stvari ne diraju. I ne čitaju. To je život tvoje majke. Pa šta..? Ti kao ne bi pročitala da si na mom mjestu…? Zanimalo me je. I tebe bi, ne pravi se fina, znamo se. Uostalom, pogledaj datum. Pisano je kad sam ja imala godinu dana.

Možda je prijatelj – upita Goga. Prijatelj? Koji to prijatelj leži u mraku i očaran, razmišlja o svim divnim zajedničkim trenucima…? Imaš li ti takve prijatelje? Nemam, kaže Goga. Ali bih rado imala. Bar jednog. Ja nikad nisam dobila ljubavno pismo, znaš li, Dubravka. I platila bih nekome da mi ga napiše. Bar jednom. Jedno. Malo. Je l’ da…? I ja bih. Al’ nema mi ko pisati.

Danas niko ne piše ljubavna pisma. Ma, nikakva pisma. Niko ne šalje razglednice. Samo mejlove i SMS-ove. Kad otvorim sandučić, zatrpaju me reklame, računi, nekad i neka plava koverta. Ali pisama nema i nema nikog da mi se obrati s Draga. Poštovana – to da. Uvažena – i te kako. Ali s draga – niko. Ma ni ljubaznosti radi.

Blago njoj – uzdiše Goga. Pročitaj mi još jednom onaj dio. Koji? Onaj kad joj kaže kako je očaran njom. Ček’ da nađem… Aha… Evo ga… „Očaran tvojim korakom, pogledom, željan sam te ostao…“ Oh, čovječe, kakav kardio – odmahne Goga. Pa što se nije udala za njega? Kako što, pa zato što je bila udana za mog tatu. A to, da… tatu… zaboravila sam. Da meni neko tako sroči jedno „očarano“, ostavila bih stotinu tata. To ti samo tako misliš – kažem. Kad bi se sad i pojavio neko – pobjegla bi brže-bolje, ja te bar znam, Karenjina.

Ali, svejedno, lijepo je. Koja ne bi pala na to? Zaboravila sam kako to izgleda. Kad čekaš poštara. Posljednji put čekala sam poštara kad sam poslala neke službene glasnike pouzećem. I tada sam se veselila kada je pozvonio. A zamisli tek kako je kad ti stigne pismo, pravo pismo, rukom pisano… Nema te žene koja bi ostala ravnodušna na ljubavna pisma.

Da smo pametne, agenciju za pisanje bi otvorile i namlatile pare. Stvarno, a kome da pišemo? Ko naruči. I ko plati. Znaš li ti, Dubravka, koliko njih ima koji bi i dan-danas pisali i imaju kome ali ne znaju šta… Onaj moj zna samo razglednicu ispuniti. I čudi se kad mene vidi da pišem. Za moj dnevnik misli da je sveska s receptima. Eto koliko ga zanima.

Možeš li mi napisati jedno…? Kome? Ti meni. Al’ da ne bude od tebe, nego izmisli nekog i pošalji kad budeš išla na more. Pošalji mi na kućnu adresu. Al’ na kućnu kućnu, a ne kod mame. Da vidi i onaj moj, pa neka umre od muke. Nek’ se zamisli malo, u inat.

Al’ neko lijepo pismo napiši, nemoj samo nabacati, neke nadrealne gluposti, nego onako, pitko, ljudski, da se razumije – on me voli, a zna da nema nade. Ali voljeće me do kraja života. Šta me gledaš…? Moram malo zapaliti vatru, onaj moj se potpuno uspavao.

U pravu je, razmišljam kasnije. Da se mene pita, svaka žena treba dobiti takvo jedno pismo. Bar jednom u godinu dana. Ma jednom u pet godina. Jednom u ikad. I ne da ga krije kod bake u ormaru, nego da ga uokviri i stavi na zid. Da se pohvali. Da svi mogu čitati i svi vidjeti. Muž, svekrva i ostali članovi.

Al’ sigurno ćeš mi napisati…? – pita me Goga na vratima. Hoću. I biće turbo jako? Drugačije ni ne znam. Hajde onda, čujemo se. Čujemo se. Sjedam za stol. „Draga Dudo…“ – pišem. „…očaran tvojim pogledom, željan sam te ostao…“ Vlado ulazi. Opet prepisuješ one svoje recepte…? – pita. Opet, kažem.

Opet.