Sve smo mi pomalo Jane

Foto: Mladen Sekulić

Da nije bilo Vlade, na mjestu bi me ubio – jadala sam se Gogi. Ko? Pauk! Golemi, crni, dlakavi, divovski pauk. Tarantula! Nema tarantula kod nas, rekla je i odmahnula rukom. E pa u mom kupatilu ih ima. Zašto se toliko bojiš pauka, upitala je. To je najobičnija buba. Bubica. Ne može ti ništa.

Da, ne može mi ništa, baš. Potpuno sam se izbezumila od straha, tamo u kadi. Lijepo se brčkam, uživam, napravila sam pjenu do plafona, pustila muzikicu, pakovanje na kosi, maska na licu, kad samo vidiš – eto ti njega.

Da se Vlado nije pojavio, i dan-danas bih bila u onoj kadi. Vjerovatno bih stajala tako ogrnuta zavjesom za kupanje dok neko ne bi pozvao vatrogasce. Ti to ne shvataš – bila sam potpuno, potpuno nemoćna.

Sram te bilo, nemoj da te ko čuje – reče Goga. Tolika žena, a boji se pauka?! Goga, znaš li kako je to bilo grozno…? Samo on i ja – gleda on, mene gledam ja njega, nemam pri ruci ništa da ga zveknem… Pa si počela vrištati – kaže Goga. Znaš li koliko je falilo da komšije pozovu policiju…? Mislili su – dogodilo se nešto. Kad ono – pauk.

Lako je tebi, tebi je to pauk. Meni je to stoljetni strah, noćna mora, trauma… Ovo mora da je bila čista osveta za onu paučinu koju sam neki dan skinula sa plafona. Stvarno, da nije bilo Vlade – ja ne znam šta bih. Eto, vidiš, kaže Goga. Stalno galamiš i jambraš na tog tvog Vladu – a da ti nema njega, šta bi?

Pa stvarno. Kad bolje razmislim, udala sam se iz čiste samoobrane. Možda sam mogla jednostavno kupiti neko sredstvo protiv insekata, moljaca i ostalih – ali ne – ja našla muža. Da imam nekog ko će nokautirati pauka. I nekoga kome ću krišom prebaciti prokulicu u tanjir kad smo kod mame na ručku. Nekoga da bude razuman i pribran u kriznim situacijama. Nekoga ko zna kako se mijenja guma, silikoniše odvod, otčepljuje sifon i povezuju zvučnici. Nekoga ko će reći djeci da se smire, a da to zaista ima nekog efekta. Nekoga da bude sve ono što nisam ja, yin mome yangu. Pribran. Strpljiv. Racionalan. Kad treba – mudar. Nekoga na koga se mogu izvikati bez razloga a da mi to ne uzme za zlo. I koga usred noći mogu poslati u podrum po zimnicu. I da nosi prtljag, tu i tamo. I peškire s plaže.

Da, udala sam se da bih se imala kome smijati, i zbijati ogavne šale na njegov račun. I da bih imala nekoga kome mogu reći sve što mi je na pameti, nešto onako baš grozno, a da se poslije ne moram izvinjavati, a on opet da zna da nisam mislila – ozbiljno.

Nekoga ko misli da sjajno izgledam i s tih pet kila viška. Nekoga da mi zakopča (i otkopča) zip zatvarač na leđima. Nekoga s kim mogu satima pričati o Bebi a da pritom ne pomisli da sam dosadna preopterećena majka. Nekoga da se zavuče pod haubu i pritom zna šta traži tamo ispod. Nekoga ko barem pokušava zamijeniti dio na mašini za veš. Nekoga da kasnije nađe majstora (za tu istu mašinu), ode po njega, dovede ga, i onda satima kleči s njim u kupatilu. Nekoga kome ću moći pripisati sve loše navike našeg djeteta. “Jako je nespretna, znam, sva je na tatu.”

I nekoga da miriše na after shave. Nekoga da me zagrli kad perem suđe. Nekoga ko, i uz to što ne zna plesati, završi sa mnom na podijumu zato što mi je bezveze da sad tu nešto kao plešem sama. Nekoga ko zapravo zna razliku između dizela, bezolovnog i lož ulja. Nekoga ko je sposoban otići na more s jednim jedinim kovčegom. Nekog Tarzana, supersnalažljivog, neustrašivog, koji se ne boji nikoga i ničega.

Duda…? Molim? Duda, dođi. Šta je bilo…? Stao sam na rajsnedlu. O, bože… Nije to ništa, daj da vidim. Nemoj…! Ma, daj samo da vidim, neću ti ništa…! Aaaaaaa….!!!! Što se dereš, nije to ništa. Idem po vatu i alkohol, čekaj tu, ne miči. E, blago meni s tobom takvim. Kuda ćeš…? Idem sjesti. Šta, pa to je samo jedna tačkica… Duda… mislim da ću se onesvijestiti.